Јован Поповић

(Кикинда, 18.11.1905 — Београд, 13.02.1952)

         Као писац поникао у нашој међуратној књижевности, Јован Поповић је припадао оној групи напредних песника млађе генерације која је своје борбено песништво потврдила активним учешћем у народној револуцији и социјалистичкој изградњи ослобођене земље. И као песник и као борац, он се увек истицао у првим редовима револуције и био један од оних њених бораца који су херојским самопрегором утирали путеве до слободе. Његова и песничка и борачка мисао водиља као да је исказана у оном стиху песме Младићи на звоницима: "Хтео бих да је радосно за све бити жив".

     Рођен је у грађанској породици у Великој Кикинди. Основно и гимназијско школовање завршио је у родном месту. По завршетку гимназије уписао се на Филозофски факултет у Београду, али је студије морао да прекида због нежног здравља и болести.

          Сложене друштвене противуречности доратне Југославије уносиле су немир у душу младог песника, и он је покушао да им сагледа смисао и узроке. Али у том тражењу он је све чешће долазио до сазнања да је тај живот рђаво устројен и да га зато треба мењати. Књижевност и Марксистичка литература су га све више приближивале напредном радничком покрету, и он ће убрзо постати тумач борбе и тежња пролетаријата. Јован Поповић је одлучио заступао уверење да напредни песник треба "да буде у непрестаном контакту са прогресивним културним и политичким кретањима у земљи". За њега се може рећи да своју личност заиста никад није двојио: сав свој живот и свој песнички дар он је домовини и револуцији предано поклонио.

        Први Поповићев отворен сукоб са друштвом у коме је живео представља алманах песама Књига другова, у којој је са хрватским песником Новаком Симићем издао изабране социјалне песме напредних младих песника свога времена. Књига се појавила управо у тренутку кад је објављена шесто-јануарска диктатура, па је полиција алманах запленила, а његове састављаче похапсила. Јован Поповић је тада осуђен на девет месеци затвора.

        По изласку из затвора Поповић долази у Београд и ту наставља плодну борбену активност као уредник и сарадник напредних листова и часописа. Једно време уређивао је часопис Стожер и радио у издавачком предузећу Нолит. Као песник и уредник био је веома комуникативан и увек је знао да успостави присан контакт са свим сарадницима који су испољавали виднију песничку даровитост. Покретао је дискусије о значајним проблемима нашег књижевног и културног живота и на многе негативне појаве у области културе и књижевности реаговао са становишта марксистичке естетике. Умео је зналачки и објективно да утврђује стварне уметничке вредности, али исто тако беспоштедно да нападне оне који су штетили развоју и угледу наше књижевности.
       Кад је отпочела народна револуција, Јован Поповић се међу првима нашао на послу организовања народног устанка и са борцима народног покрета пожртвовано поднео сва његова искушења и напоре. По ослобођењу је био веома активан у организовању књижевног и културног живота у Београду. Био је одличан организатор, вредан сарадник и добар предавач. Једно време уређивао је београдске Књижевне новине.
        Поповићево књижевно дело чине три збирке стихова и три збирке приповедака. Песме:  Хаџија вечности (1925), Плес над празнином (1926) и Ласта у митраљеском гнезду (1942); приповетке: Реда мора да буде (1932), Лица у пролазу (1941) и Истините легенде (1944). Последња Поповићева књига песама, која представља његов лични избор из целокупног дотадашњег песничког стварања изашла је 1951, када је песник већ био у болесничкој постељи. Поповић је, сем тога, писао и есеје и критике. Умро је 1952. у Београду.

Драгутин А. Стефановић - Вукашин Станисављевић