Историјат школе

       Васпитање деце у Чоки, али и у свим другим местима у Банату турског времена, везивало се пре свега за свештенство хришћанских цркава, односно за кућно васпитање и образовање. Најмлађи су прве кораке у васпитно-образовном смислу добијали од својих најближих. Њихови родитељи и остали укућани су их учили народним епским песмама, изрекама, загонеткама... Деца су слушала приче о својим прецима, славама, свадбама, легендама и подвизима из ратова и буна појединих чланова породице. Неретко, неки од њих би научили "Оченаш" и "Вјерују" а касније, када би одрасли, још понеку молитву или чак Тропар. Мало њих је знало да чита и пише. Прва слова деца су углавном учила од месног свештеника.

       Одмах по истеривању Турака из Баната, митрополит Мојсије Петровић започиње мисију ширења писмености међу народом. Заложио се за довођење руског учитеља Максима Суворова, и успео у својој намери да га доведе у ове крајеве 1726. године. Максим је основао школе за одрасле, из којих су регрутовани први учитељи.

       С обзиром на чињеницу да је финансијска ситуација српског народа у Банату била веома лоша, те да су просветне прилике у многоме зависиле од добре воље појединих свештеника и вероучитеља, Срби су помоћ потражили од актуелне власти Хабзбурга, која се односила на разрезивање пореза у корист издржавања учитеља и подизање нових школа. Наравно, помоћ нису добили, па су били приморани да на црквеним саборима 1774., 1748. и 1769. године буквално нареде својим епископима да у својим епархијама подигну и у реду одржавају српске вероисповедне школе како знају и умеју.

По деловодном протоколу из 1715. године, забележено је постојање импровизованог система образовања, где се наводи свештеник Арса Радивојев, који има по налогу темишварског епископа и протопрезвитера обилазити села око Чоке, која нису имала свештеника и деловати саветодавно и васписно-морално, чак и политички. Свештеници су ишли буквално од куће до куће и на тај начин неговали друштвено-историјску свест и успомену на значајне људе и догађаје из српске историје. Чока је прву школску зграду добила 1760. године. Била је то ниска, од черпића направљена кућа, неугледна и покривена шиндром. Налазила се тик поред Храма светог Архангела Гаврила, који је након петнаестак година срушен. Потом је на истом месту саграђен нови Храм од чврстог материјала, који и данас одолева времену. Имена првих учитеља, скромног образовања, помињемо са великим поштовањем и жељом да се њихова несебичност, племенитост и ентузијазам никада не забораве: Јоса Тодоровић из Чоке, Тодор Брановачки из Сенте, Велимир Лазић и Коста Лазић, обојица из Шурјана, затим Алекса Николић из Темишвара... били су углавном и појци (чтеци) у Храму. Забележено је и то да је Тодор Брановачки годишње добијао за службовање у Чоки: 84 форинте, 12 "метери" пшенице, 12 "метери" кукуруза, 25 "фунти" соли, 6 "фунти" свећа, 1 "хват" дрва, 6 "хвати" сламе и 2,5 катастарских јутара земље на уживање. Чока је у то време имала 99 деце, стасале за школовање, али их је само 37-оро учило школу.

       До седме деценије осамнаестог века, деца су углавном учила само да читају и пишу. Књиге, које су користили, биле су: Часловац, Катехизис и Пластир. Посебна књига из које су учили читање био је "Буквар" Теофана Прокоповића из 1734. године, којег је 1774. године заменио "Буквар" штампан у Бечу на српском и немачком језику, што је било у складу са политиком германизације. "Калиграфија" Захарија Орфелина је коришћена приликом учења лепог писања.

        Озбиљнији рад на развоју спских школа у Банату започео је темишварски епископ Викентије Јовановић Видак, у пројекту упућеном 1764. године председнику царско-краљевске Министарско-банковне дворске депутације, грофу Хацфелду. По том акту, одлучено је да се школе оснивају и додатно финансирају из финансијских средстава Монархије и месних црквених одбора.
1779. године, са припајањем Баната Мађарској, мења се слика становништва. Власник поседа постаје Леринц Марцибањи, који за Чоку тада плаћа 95.500 форинти на Првој отвореној царској аукцији коморских добара у Бечу 1782. године. Почиње насељавање Мађара.

       Године 1800. почиње са радом католичка вероисповедна школа на мађарском језику. Градња Храма Светог Тројства је трајала нешто дуже него што се мислило, готово током целе прве деценије деветнаестог века. Стога је и школска зграда изграђена тек 1814. године. У летописима ХИСТОРИАЕ ДОМУС, налазе се штури подаци о вероисповедној школи на мађарском језику, коју похађају сва деца узраста од 6 година па на више, где се уче писању, читању и рачуну; затим молитвама и веронауци као примарним и обавезним предметима. Школска зграда се налазила преко пута Храма Светог Тројства. Учитељи ове школе су били углавном свештеници Храма, али и школовани учитељи из Сегедина.

       1849. године, након Закона о националностима, Угарска влада доноси и Закон о Народним школама. Он прописује обавезно основно образовање деце од 6 до 12 година, а наредне три године учење пофторне школе, која је трајала недељно од 2 до 5 школских часова. Осамдесетих година деветнаестог века, пооштрава се надзор школских инспектора по школама у Банату, а готово све римокатоличке вероисповедне школе постају Народне школе, док се у исто време школске зграде предају Општини у власништво.
       1892. године зграда српске православне вероисповедне школе нестаје у пожару, који је захватио и торањ Храма Св. Арх. Гаврила.

       Завештајним писмом од 28. јуна 1892. године, Борбељ Лајош и Хермина, једини наследници своје мајке Борбељ Францишке (рођене Отрокоци), удовице Борбељ Кароља, испуњавају последњу вољу своје мајке и поклањају зграду број 99 са окућницом од 1,44 јутра; и имовину од 27,14 катастарских јутара ораница чоканској општинској управи. Имала се користити искључиво за унапређење културног, верског и просветног живота мађарске омладине у Чоки. Кућа се, све до II светског рата, користила као школска зграда, где су мађарска деца до 1919. године похађала основну грађанску и вероисповедну школу. Међу првим учитељима се помињу: Хорват Јанош, Заводски Јанош и забавиља Пер Марија. 1919. године се отвара у просторијама задужбине јавна државна основна школа од шест разреда са забавиштем на мађарском и српском наставном језику.

       Након II светског рата, образовна установа у Чоки прераста у потуну осмогодишњу основну школу, која добија назив "Јован Поповић", по познатом књижевнику и револуционару из Кикинде.